Milica, tatina mezimica, ima 7 godina i krenula je u osnovnu školu. Luka će uskoro napuniti 4 godine i jako je nemiran. O njima se brine supruga, ležerno i spretno (iako ima dana kada kaže da je požalila što je postala majka). A kad se to dogodi, vrlo brzo se smiri, obriše suze i poljubi Milicu i Luku u čelo (želi i mene da poljubi, ali samo u obraz).
Uvijek sam se pitao zašto žene znaju kukati po cijele dane: “Pogledaj na što ti liči soba.” Zašto nisi jeo grah? Nauči Milice, stekni radne navike. poludjet ću! Cijeli dan ti samo kupujem (da, uvijek me trpaju u isti koš s djecom). Bole me leđa, noge, trbuh… Umorna sam, spava mi se…” Kao da je to neka mudrost! Kao da vam treba fakultet da biste bili vješta i spretna mama, supruga, domaćica?
Da nisam doživio, ne bih vjerovao! Prije nekoliko tjedana moja je žena morala otići nekamo na dva dana. U ovom slučaju je baba servis zakazao, a ne bih dao da baka i djed čuvaju ni dvije ovce. Stoga sam uzela dva slobodna dana i posvetila se djeci. Mojim malim anđelima!
Jutro… Milica me budi u 5 sati. Kaže, Luka je kakio u krevetu. Kažem, zašto me nije probudio da ga otpratim u kupaonicu. “Da, tata, probudio te je, ali nisi mogao ustati. Vikala si nešto, mmm, pusti me… I onda me probudio, ali već je bilo kasno. Kakio je – rekla je Milica dok je trljala pospane oči.
“Dobro, dobro, idem po čiste gaće i pidžamu, pa lezi. Ima još vremena do škole.” Ali promijeni i posteljinu, smrdi”, opet je rekla. “Idemo u dnevnu sobu, sutra ću ga presvući. I dobro zatvoriti vrata od sobe da nas miris ne probudi. Bože Luka, što jedeš? Pa ovo je trn u oku.”
Doručak – agonija. Znam da je Luka alergičan na kikiriki i to je to. Nisam želio više informacija. Nisam imala pojma da jednostavan doručak može postati tako kompliciran. Luka želi hrenovke, reš pečenje, a ona musli. Dugo mi je trebalo da pronađem gdje je kutija s tim nečim što nikad ne bih probala, a moji to obožavaju. Otpratio sam Milicu do škole, oprao suđe, promijenio posteljinu, naručio ručak iz obližnjeg restorana. I opet sam osjetio blage oblike umora.
Milica se vratila iz škole i želi da joj pomognem oko zadaće iz matematike. Ok, zbrajanje, oduzimanje, moram dominirati. Međutim, imam što vidjeti. Današnja djeca ne zbrajaju kao mi nekad. Koriste neke zagrade, oduzimaju desetice od jedinica, a višak vraćaju u neke zagrade. “Čekaj Mico mama, ona je za oca tvoje majke. Ionako ne možeš dobiti asa, prvi ima opisne ocjene. Pravo?”
Luka je bio u parku. Kaže da mu je kod kuće dosadno. Ne mogu se pomaknuti, legnem malo na kauč, trepavice su mi teške, već me peckaju… A Luka viče kao izgladnjeli: “Tata, tata…ajmo u park.”
Dajem mu papir i Miličine flomastere da crta. Zamolim ga da bude miran i kažem Milici da ga pripazi dok ja malo “ubijem oko”. Nakon nekog vremena probudi me njihov smijeh. Kažu mi da odem do ogledala. Imam što vidjeti, Luke je moje lice iskoristio kao bojanku. Smijem se s njima…
Hoću li preživjeti ovo?
Večera će uskoro doći. Vadim ćufte iz zamrzivača koje je ostavila moja žena. Idem s Lukom po kruh. Uz kruh kupujem još neke gluposti u koje mi je sin upirao prstom, pa mi je nešto bilo žao. Rekao je, ako sam odrastao u siromaštvu, ne želim da mojoj djeci išta nedostaje. Tri kinder jaja, jafa, jedno mlijeko od 300 i dva od 100 grama, kutija čokoladnih bananica… Pustite djecu da se slade. Iako bih mogao i sebe nagraditi, ionako nisam neki ljubitelj mesnih okruglica!
Na red je došlo kupanje. Ne moraju baš svaku večer, pomislila sam u sebi – koža će im se istanjiti. Luku sam jutros već oprala (nakon velike nužde koju je obavio u krevetu), neka Milica bar opere zube i idemo sanjati najljepše snove. Žele da im ispričam bajku. Ajde, krenuo sam od Crvenkapice. Milica me upozorava i kaže kako se Luka boji vuka i ne voli tu bajku. Želi da mu ispričam priču o hrabrom krojaču. Kome? Šališ se. Znam Crvenkapicu, Pepeljugu i onu o patuljcima – sviđalo se to nekome ili ne. Kako bi bilo da ti ispričam o svojim vojničkim danima? Naravno da ne. Dam im tablet pa nek nađu što ih zanima, bar je internet pun takvih gluposti. Nekako sam dočekao jutro… Bilo je buđenja, ali sam preživio. Isto me čeka sutra…
Jedva sam čekao dan kada ću je ugledati na vratima – ljubav mog života, moju ženu, moju ženu, moju kraljicu. Nikad je nisam volio više nego kad se konačno vratila. Čim me ugledala, prasnula je u smijeh i tek tada me poljubila. “Smrdiš kao smeće na suncu”, rekla je. “Kuća kao da ju je pogodila atomska bomba… Imaš neke ostatke flomastera na licu…”
Razumijem – nije ti lako! Poražen sam! Bila sam mama oko 36 sati i nisam uspjela. Međutim, držat ću se onoga u čemu sam najbolji. Priznajem, nije lako i ne znam kako ti to uspijeva. Bit ću tu da uskočim, kad god zaškripi. I nikad me više ne ostavljaj samu s njima! Mojim malim anđelima!
Razumiješ li me sada? Rekla je s osmijehom.
Da, ljubavi, razumijem te, tiho sam joj odgovorila i požurila da što prije legnem u krevet koji je mirisao na novu posteljinu koju sam promijenila!
I.P.
